Svi bi hteli da budu Bukovski

Imati blog koji je zamišljen kao jedna svaštara svega i svačega, a sa naglaskom na dve vrlo drage stvari knjige i kolače, otvara mnoge opcije. Belina ekrana i mogućnost da izrazite samo svoje mišljenje.

Mišljenja mi ne manjka, pa odlučih da krenem redom.

Pitam se, pitam kada smo postali nacija citata pokupljenih sa facebook stranica. Vidim da se mladi mnogo zanimaju za Bukvskog, šeruju i lajkuju citate posebno su im dragi oni o kurvama i opijanju, a pritom malo njih stvarno zanima Bukovski. Za mnoge je on samo jedan mnogo kul lik koji voli da psuje. Pročitati neku njegovu knjigu ili još bolje pesme (koje više cenim) ne bi bilo na odmet, čisto zbog konteksta.

Zainteresovanima preporučujem roman Žene, i da otvorenog uma pročitaju isti. Mada bi više volela da čitate prvo Fantea kao neki dobar uvod, eto čak ga je i Bukovski čitao i obožavao. Malo je mekši stil i i smatram da je dobar uvod u svet Bukovskog.

Moja pitanja, koja trenutno mogu postaviti samo sebi usled nedostatka šire čitalačke publike, su vezana za čitanje. Da li ljudi još uvek čitaju? Kao pre, kao nekad. Kako nam je nestalo to vreme. Kako je nekad bilo vremena?

Srećem ljude, razbacuju se sa citatima, vuku me za ruku pročitaj ovo, pročitaj ono, ova knjiga je ludilo, ova razbija, pocepala sam se i slični komentari. Ponekad osećam da ljudima fale reči, vidim to kad s rukama rade ono nešto, mašu, tačno im fali da mi zalepe jedan smajli da zaključe to nešto što su rekli ili što bi da kažu. I zato se pitam čitamo li ili se gađamo moćnim citatima?

Čitamo li knjige zarad sebe ili zarad mahanja u društvu. Malo dominacije nikad na odmet, ako se dođe u društvo gde se dominacija prepoznaje, naravno. Elem, na pitanja o čemu se radi u knjizi, srećem tri vrste ljudi i odgovora.

Prvi su oni koji ti odmah kažu kako se knjiga završava, pa onda sve ispočetka ispričaju, pa se ti moliš da to nije neka odlična knjiga koja ti je sad u startu uništena.

Druga vrsta čitalaca su oni koji kažu baš je kul bolje da ti ne otkrivam, mislim se nemoj majke ti.

Treći su oni koji ti svašta nešto lepo kažu o knjizi, ali ti ne kažu ništa konkretno već taman toliko odškrinu vrata da otrčiš do biblioteke ili do knjižare jer jednosstavno moraš da pročitaš tu knjigu. Da ne grešim dušu svi su je oni možda pročitali, a opet pitam se bezobrazno da li su stvarno?

I zato me boli kad vidim decu ispod onih citata Bukovskog kako se tapšu po leđima u komentarima kao ispod folkerskih pesama. Zašto? Zato što mi je to kao da cepaš knjigu na moje oči. Praviš od nje nešto što nije, kradeš samo reč dve od bezbroj dobrih. Sećate se kako su se knjige nekad pozajmljivale, citati podvlačili pa onda pokušavaš da skontaš zašto je taj neko baš taj citat podvukao, pa se o knjigama pričalo. Da li sam to sanjala ili se neko stvarno seća? Bilo je neke nevine lepote u tome koja se izgleda izgubila. Ili je ja ne vidim. Pozajmljuju li deca danas knjige jedni drugima? To podvlačenje i mistiku je zamenilo “share” dugme i svima nam otelo deo romantike. Ali prebolećemo i to. Bitno da se deli.

Period nenormalne ljubavi prema Bukovskom obično ne traje dugo, bar moj nije trajao. Poštovanje je ostalo, da naglasim. Kažem period jer po meni Bukovski se malo preraste. Tamo negde u posttinejdžerskom dobu. Postane nekako previše i okrenemo se nekoj drugoj literatri. Onda mu se vratimo u poznijim godinama sa nekim drugim mislima da ne kažem zrelijim, ali nikad nije onaj isti osećaj kao kad smo ga prvi put čitali i bili ubeđeni da on sve razume, onda kad niko ne razume. O sad se mislim, ništa on nije razumeo samo je živeo i život prebacivao na papir. S tom razlikom da je živeo baš onako kako je hteo i govorio šta je hteo, na čemu sad svi mi trebamo da mu zavidimo.

Po čemu je Bukovski tako značajan i zašto ga ne treba gurati u neke prozorčiće i citate je njegov način posmatranja sveta. Sveta oko njega, a ne negde tamo. Dao nam je uvid u jedan deo Američkog društva u koje filmovi i knjige retko zalaze. Nepovlašćena i siromašna masa ljudi. On je bio ono što je pisao, nije voleo da se promoviše i čita svoje pesme ali je ipak išao na književne večeri koje je istinski mrzeo, samo da bi preživeo. Bez izmotavanja, sve se lepo prizna i dobro i loše.

A da li ste znali da ipak nije samo sedeo i pio. Nekad je nalazio vremena i za dobru, kvalitetnu kritiku društva i vremena. Bolelo ga je mnogo toga, od društvene nepravde do ratova, i protiv njih se borio. Govorio je  da promena vlasti u revoluciji nije cilj, kao i da vrhunac mišljenja nije kako da se uništi jedna vlast, već kako stvoriti bolju. Revolucionarima poručuje: da li ću moći da pišem antivladine članke i kada vi preuzmete vlast? Zamislite se na ovih par rečenica, predlažem. Zbog sličnih stavova, FBI je vodio istragu protiv njega.

Zato je Bukovski mnogo više od par citata s kojima se postovećujete ili bi voleli, on je čitava jedna litertura koja vredi da bude pročitana. Neka vas baš jedan od tih moćnih citata natera da saznate mnogo više o njemu, videćete zaslužuje.

 

2 thoughts on “Svi bi hteli da budu Bukovski

  1. Često se pitam isto što i ti. Zaključila sam da ljudi i dalje čitaju i da su priče, narativi svuda oko nas, samo nisu uvijek u formi knjige koja se lista.

    Zaključila sam da ljudi i dalje listaju knjige, ali strašno strašno vole male krpice iz njih razvlačiti po internetima (a twitter koji je za to idealan im je pak omražen), vole čitati malo i u epizodama – zato im treba puno crtica i puno novih paragrafa, jasno odijeljenih prazninama.

    Lakše je čitati dobro formatirane tekstove, ali isto kako imamo cirkularne forme modnih trendova, kako nam se vraća pomama za vinilkama, 80ima i 90ima, mislim da ćemo doživjeti još jedno zlatno doba knjiga… pitanje je samo hoće li se one čitati ili pokazivati? 🙂

    1. Poptuno se slažem s tobom, a sve se pribojavam da će se više pokazivati kao savršen deo koreografije za instagram.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *